Neobična priča o ...

Zvvvvvvvvrrrr, zvvvvvvrrrr, zazvrnda moj prepotopski Siemens tog letnjeg dana, uhvatim svoj prvi mobilni: -Da?

- E, 'de si matori, šta radiš?

- Evo taman ust'o ...

- Imaš vremena da skokneš do mene?

- Pa mogu ... Što?

- Slušaj, ćale me zove, on nije kući, ja na terenu pa bih te zamolio da skočiš do mene, znaš doći će neki tip treba da kupi kravu ...

- Kravu?! Daj matori nemoj me ... Kak'u kravu

- Kako kak'u?! Pa jednu jedinu, ne mo'š omanuti, crveni holštajn! Ajde bre, nemam koga, znaš da je ključ pod saksijom, idi čekaj ga tamo izvedite kravu, sve je ćale "pogodio", uzmi i pare "tol'ko i tol'ko evra" (da me ubiješ ne sećam se koliko), utovarite je i kud koji ... ja s terena dolazim posle do tebe po kintu ... Nemoj da si "singlirao" nešto! - Dodade klibereći se na kraju ...

- Daj Aco, pa kravu sam zadnji put vid'o na praksi u srednjoj školi ...

- Ama ne seri, uđeš lepo sa čovekom u štalu krava je mirna, lepo polako joj priđeš, lagano je pomiluješ, nešto pričaš da se ne uplaši, maziš je 30 sekundi, polako priđeš lancu, odvežeš kopču i lagano je izvedeš ... A možeš to uvaliti i kupcu u fazonu "aj gazda da se upoznate" ...

- Ufffff .... Ubiću te ... - Razmišljam u trenu, gde da ga odbijem?! Šta da  radim ...

- Dobro krećem!



- E, do jaja matori!

- M'rš budaletino ... - Prekinuh razgovor otpočinjući momentalno razgovor sa samim sobom, prljavom trenerkom koju sam oblačio, zatim starim patikama, pa bajsom kojem sam sad stvarno morao naduvati gumu ... taman sam krenuo da opsujem i kapiju što škripi al odustadoh - beše nekog sveta na ulici ... Ne da mi se ni pričati sam sa sobom ...



Dođoh kod Coe, otključah kapiju (ključ je standardno "iznutra") sedoh na dvorište, zapalih pljugu i čekam ... Razmišljam biće dojajno ako dođe kupac sa sinom, kolegom, ako su to neki teški paori koji nikako neće dozvoliti da ja uđem u štalu ... Baš sam se istripovao da će krava da nas namuči dok je uteramo u prikolicu koju sam takođe zamišljao u svojoj glavi ...

Nisam je ni ispalio do kraja, čujem traktor, mali "ferčika" za njim prikolica a traktor vozi - deda. Jebote, ovaj ima 80 godina?! Čekam, pojaviće se još neki auto, doći će neko... Otvaram kapiju. pokazujem rukom gde je štala, deda mota traktor  a ja blenem na put - nema nikoga ...

Naterao deda traktor, ugasio, izlazi, pruža ruku, nekako veliku. koščatu. mator je al' "očuvan" ... Predstavi se deda, vidim kulturan čova, nekako čist za paora i uopšte nekog ko je izašao iz traktora i krenuo po kravu ... A ona? Ona nam uopšte nije pravila probleme, mirno je i polako nogu pred nogu izašla i ušetala u nisku prikolicu ... Uf, pade mi kamen sa srca!



Gledam dedu, zna sa kravama, vešt sa ularom kojim je pritegao kravu, pokretljiv, lice mu ne krije godine, vidi se da je preživelo svakojake emocije; ali telo mu je vrlo pokretno i čvrsto za te godine - koje meni gledajući mu tamno lice izgledahu goleme ...



Sedosmo u dvorište, red je "zaliti" trgovinu, popričati sa čovekom "po koju"  pa se razići ... Dok sam spušatao kafu koju zbrljah na brzaka u letnjoj kuhinji i polagano sipao rakiju  počesmo priču:

- A vi, vi se bavite kravama, vi mislim i vaša porodica?

- Pa znate, bavim se, nemam ja porodicu, sam sam, uzeo sam već jednu lepu kravu poput ove, planiram da držim njih dve prodavaću mleko komšijama, nešto nositi na otkupno mesto, imam 7 jutara zemlje, biće dosta deteline i kukuruza za njih ... i tako ...

- A držali ste i ranije, držali pa prestali pa sad "obnavljate" ili ... ?

- Ne, nisam, mada znam sve o njima, držali su moji dok sam bio mlad ...

Gledam i malo mi čudno. Znam da ljudi počinju dosta stvari u nekoj kasnijoj životnoj fazi, znam za neke koji su u pedesetoj godini odlazili u inostranstvo, otvarali firme, "pucali" i "dizali se", kretali od nule ... Al' da neko uzima krave, najzeznutiju poljoprivrednu rabotu, pa još u tim godinama - do sad ne videh.

- Znate, ja sam trgovao veći deo života, nisam imao vremena da držim bilo šta, retko sam bio kući tako da ... - Prekinu tu deda priču da bi pripalio cigaretu, odbi prvi dim pa nastavi: -Trgovao sam stokom, al' sve je to propalo ...

- Jeste, razumem vas. - Nadovezah se na dedinu priču: - Nema stoke ko nekada, nema narod ni para, meso se uzima na grame u mesarama ...

- Ma da, ali i moj rad, sve što sam trgovao, sve je propalo ... - Nastavi deda odbijajući još jedan dim. - Znate, pre desetak godina, '93. ja sam sve pare stavio u banku, bilo je tu dosta para i sve, sve je propalo.



Pričao je deda to nekako bez emocija, vidim da je priču pričao dosta puta, izlizala se i kao da ga više i ne dotiče.

- Znate, bilo je tu dosta novaca - pali deda opet pljugu.



Dosta novaca?! E, deda, deda ... Šta je dosta novaca?! Do sad o tebi znam da imaš nešto malo zemlje, 'ajde, možda si nešto nasledio, dobio svojevremeno na lutriji čiji su izveštaji izlazili utorkom u "Politici" - Pomislim u sebi dok gledam dedu koji povlači dugi dim ...

- Bilo je tu novaca, pa, mogao sam kupiti, znate računao sam posle, negde približno oko ... 76 traktora!



Kao da me je neko ubo šilom!



- 76!?!? - Zapitah sa nevericom.



- Pa tako nekako. - Reče deda, koji kao da je očekivao da ću se iznenaditi i nasmeja se i sebi, i meni, i tome što je još normalan, što uopšte govori, vozi traktor, živi i nakon svega ima snage da podeli to sa potpunim neznancem dok gleda kravu kako izviruje iz prikolice.

- Dobra, nije jaka. - Prokomentarisa deda i rakiju i pronicljivo me pogleda: - Kajsija?

- Valjda je, nisam siguran - rekoh ja, još uvek ošamućen dedinim neiznuđenim priznanjem. I na brzaka računam koji traktori? Ma i da je najjeftiniji kao ovaj kojim je došao to su ogromne pare! Uf, znam za njih par koji su tad pukli, ali ovaj ih "šije" sve zajedno!!!



- Znate, nekad se na trgovini konjima opasno zarađivalo! - Nastavi deda sa persiranjem i pričom - Kupovao sam konje po vašarima, privatno, sve sam znam Mačvu, Srem, išao u Srbiju, Bosnu u Slavoniju, da i u Sloveniju sam išao. Bilo je tad konja, bilo dok ih nisu traktori skroz potisnuli ... Sve je to uglavnom završavalo u Italiji ... Ostalom stokom sam retko trgovao. Eh, bile su to dobre godine...

Dobre, kako ne, bio si mlađi, kretao se, muvao, petljao, sticao, sve je imalo smisla ... Ali pazi sad! Skoro 80 godina i krećeš ispočetka?! A imao preko pola miliona?! Kakav životni salto?!

Misli mi prekinu nastavak ispovesti: -Znate, kad sam kretao u banku, zadnje sedište U Fići je bilo svo u kesama sa markama!

Zamišljam tu scenu, čovek od tada skoro 70 godina otvara vrata od Fiće, naginje se, grabi kese i ulazi u banku u želji da od tih (koliko onda behu Fergusoni, znam da su bili jeftiniji nego sad, drugar mi je rekao da su čini mi se oko 7000) 500 000 napravi 650 000! Ali čemu?! To je samo više papira?! Iovako nije imao plan sa njima, krio ih je sam od sebe! Možda ih je držao zakopane u bašti, u podrumu? Gde ih je trošio? Čovek vozi Fiću iz sedamdeset i neke?! Ulazi u banku i pare broje u kancelariji... Ma da! Nema šanse na šalteru, ulog je ogroman, pa to da izbrojiš treba ti .. A nemam pojma, nikad nisam brojao pet-šest hiljada Klara Šuman!!!

I odlazi iz banke srećan što će mu kapital oploditi čovek koji neverovatno liči na nakupce sa kojima se nadmudrivao u Šapcu, na rumskom vašaru, po baranjskim selima ili pak u Križevcima ... Njih je uglavnom i nadmudrivao, ali ovom je ukazao poverenje, najveće poverenje svog života i to na "na neviđeno"! Nit' ga je ošacovao, ni njega, nit njegovu ponudu, ništa! Gledam, razmišljam, da li bi ga preveslao da su se sreli, da mu je pružio svoju mlitavu ruku sa prstenom pečatnjakom, pogledao ga vodeno-svetlim očima i obratio onih promuklim glasom dok spušta lulu?! Da li bi mu deda dao lovu? Čisto sumnjam, provalio je on gomilu takvih u svojoj nakupačkoj karijeri ... Ovako, skoro sve što je stekao ostavio mu je u par minuta brojanja i potpisivanja suludog ugovora! Razmišljam kako su mogli i on i njemu slični da mu veruju?! Zar im taj lik uliva povrenje?! Ekonomija stoji, sankcije, rat, a on priča o zahuktaloj privredi, obrtu kapitala... Pa Švajcarska sa kud i kamo jačom ekonomijom i neviđenom bankarskom konkurencijom ni u ludilu ne daje 15%?!





- Pa dobro, jeste li dizali kamatu?

- Ma jok, samo su mi je uredno obračunavali, dopisivali svakog 15-tog u mesecu ... Kad razmislim niko nije dizao, svi su dopisivali.

- Ajoj! - prokomentarišem na glas.

- I taman ja rešim da dignem pare, tri meseca, dosta mi bilo, nešto mi je govorilo da trebam da podignem kad ja u banku - red! Banka zatvorena! Ja gledam ...

- I?! - Upitah ga znajući šta je sa lovom, ovaj put više brinući za dedino zdravlje ...

- Ne'š verovat (prestao deda sa persiranjem), tri dana sam samo vozio biciklu ... prolazili su verovatno ljudi i javljali se ... ja sam samo ćutao i kružio i vozio, vozio, pedalio ... Tri dana od jutra do mraka.

- Posle sam se malo smirio, ipak im nisam sve ostavio, imao sam za život ...al' tu me savatala neka iz susednog mesta ... Jebeš ga, mlađa od mene ... i ona me preveslala, nisam više "sa njom" ...





Ajoj deda, mani se i emotivnih i poslovnih veza ... Nije ti horoskop dobar zadnjih deset godina! Ili su ti izgleda čula skroz otupela pomislim u sebi. Nekad britak i brz, gospodar vašara i brze trgovine, kadar prepoznati dobrog konja i iza ćoška "po kasu", kupiti, preprodati, utoviti neku ragu i  "sačekati cenu" (a možda i zavesti neku snašu "u trku") - danas je bio senka tog čoveka. Senka koja će sad u smiraj svog života da brine o tim životinjama i da umesto njih sa mukom prodaje ono što one daju nakon dve dnevne muže - prevelik napor za njegove godine i dugu kičmu.



- Eto derane moj, idem ja polako, pozdravi babu (misleć' da sam ja sin od gazde) pa se vidimo nekad.

Otpratih ga do traktora, prošetah sa njim do kapije koju sam zatvorio, mahnuh mu dok je savijao ka drumu i ostah zamišljen ali i zahvalan ludom Coi što sam zbog njegovog terena čuo ovu ludu priču ...



Mahnuo sam mu još par puta, sretao sam ga u letnjim mesecima na drumu dok lagano prolazi traktorom - vukao je grablje za detelinu, brinuo je o kravama, nema šta. Brinuo do pre dve-tri godine; čuo sam da ga nema više međ' nama - umro je nekadašnji veliki nakupac lipicanera, murana, holštajnera, mešanaca - nekako je bolje da ga pamtim kao takvog (a ni ne znam ga takvog?!) nego kao samotnog visokog starca koji brine o dve krave, malom imanju, traktoru i knjižici sa šestocifrenim iznosom - uspomenu na možda jedinu pogodbu u kojoj je loše prošao ...